Дан примирја у Првом светском рату је државни празник у Републици Србији[1]. Обележава се 11. новембра у знак сећања на дан када је Немачка (11. новембар 1918.) у Компијењској шуми, недалеко од Париза, потписала документ/акт о предаји/капитулацији чиме је окончан Први светски рат.
Први светски рат (Велики рат) је био први велики сукоб између Антанте и Централних сила. „Према недовољно прецизним подацима, током Првог светског рата мобилисано је 65 – 70 милиона људи. (…) Погинуло је око десет милиона, умрло исто толико, рањено два пута више. Око четири милиона људи остали су инвалиди. Страхоте заробљеништва, логора и затвора упознало је осам милиона људи. Према броју погинулих, Србија је била на првом месту, јер је изгубила 26% војника. У Француској је тај проценат такође био висок – 16,8%, потом у Немачкој 15,4%, Великој Британији- 12,5%, Русији – 11,5%, Италији 10,3%, САД – 2%. На крају рата, привреда је у многим земљама била толико разорена да је материјална штета процењена на 360 милијарди долара. Европа, у којој је рат започео и све време вођен, изашла је из њега са промењеним границама, смањеном економском моћи и новим односима снага. Победници у рату гајили су наду да ће мир који су доживели после вишегодишњих борби, погибија и уништавања, заиста бити „прави мир“. За оне који су рат изгубили, мир је представљао само предах до новог ратног искушења.“[2]
У Републици Србији симбол овог државног празника састављен је од мотива траке Албанске споменице и цвета Наталијина рамонда. Овај цвет је изабран због вишеструке симболике и то.
- Расте на простору Балкана, простору на коме је српска војска у Првом светском рату водила велике битке; расте на планини Ниџе чији је највиши врх Кајмакчалан место великих и одлучујућих битака српских војника.
- Позната је и као феникс, васкрсница. Може потпуно да се осуши и да поново оживи након кише. И српска војска је након албанске голготе и опоравка на Крфу стигла на Солунски фронт.
Симбол који чини мотив траке Албанске споменице (споменица за верност отаџбини 1915.) и цвета Наталијине рамонде.
Ово је ендемска биљна врста која живи само на простору Централног Балкана и има способност обнављања и зато је називају фениксом.
За откриће ове биљне врсте значајни су Јосиф Панчић који је у другој половини 19. века (1874.) открио да рамонде постоје и изван Шпаније, на Ртњу и назвао је рамонда сербика. Десет година касније, Сава Петровић, лекар на двору краља Милана и краљице Наталије, открио је да на Балкану постоји још једна врста рамонде коју је у част краљице назвао Наталијина рамонда.
[1]Закон о државним и другим празницима у Републици Србији („Сл. гласник РС“, бр. 43/2001, 101/2007 и 92/2011)
[2]Текст је преузет из: Радојевић, М. Димић, Љ. (2014). Србија у Великом рату 1914-1918, кратка историја, Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних, Београд..
