Већина деце при поласку у школу већ познаје нека слова, има сазнање о повезаности гласа и слова, јасно им је да се чита слева на десно и одозго према доле, знају како се држи књига; многи су у стању да је прочитају следећи илустрације, разумеју ток приче и могу смислено предвидети њен наставак.
При учењу читања пролази се кроз неколико карактеристичних етапа:
Етапа целовитог препознавања
У овој првој, почетној, етапи дете напамет учи значење целе написане речи и везу између ње и њеног значења. То је глобално читање: цела написана реч знак је за изговорену. Ако се међу познатим речима нађу непознате, па макар се састојале и од познатих слова, дете неће умети да их прочита; евентуално ће погађати по смислу или другим асоцијацијама.
Етапа почетне гласовне анализе
Пажња се почиње усмеравати и на поједина слова, нарочито она прва. Остали део речи конструише се на основу усвојеног речника.
Етапа превођења слова у глас
Сада дете почиње обраћати пажњу и на остала слова у речи и преводити их у њихову гласовну замену, тј. успоставља везу између графема и фонема. Тај процес многој деци прилично је тежак, па им је потребно допунско подучавање (иако је у нашем језику велико слагање између графема и фонема). Наиме, познају сва слова, у стању су словкати, тј. изговорити свако слово, тј. заменити свако поједино слово гласом, али нису потом у стању све то поново саставити у целину.
Као што је већ поменуто, трајнија потешкоћа у повезивању графема и фонема због немогућности гласовне анализе назива се дислексијом, тачније – то је њен дисфонентички тип. Постоји и нешто ређи, дисеидетички тип, који се испољава као потешкоћа у видној перцепцији речи као целине. Претпоставља се да је дислексија последица поремећаја у функцији нервног система, а не неповољних прилика за развој и учење. Дислектична деца обично имају нормалан вид, слух, говорне способности и интелигенцију.
Етапа сложеног превођења графичких јединица у гласовне
То је начин читања код увежбаних читача који се, дакле, руководе целином граматичке и синтактичке структуре. То је ортографска стратегија у којој се написана реч више не раставља на графеме него се запажа као језичка и правописна целина у неком више или мање смисленом контексту.
Деца која добро читају воле да читају и зато читају више, науче више нових речи и читају све боље. Лоши читачи читају без уживања и зато читају мање. Штавише, они избегавају читање, пружају отпор вежбама читања код куће, па то резултира споријим обогаћивањем њиховог речника и споријим напредовањем у читању.
