Врло је раширено мишљење по којем је разумевање боље ако се чита спорије. То, међутим, није тачно. При спором читању у краткорочно памћење стиже тек ред по ред текста и испада из њега пре него што се садржај повеже са оним што је претходно прочитано или са оним што већ имамо од раније похрањено у дугорочном памћењу. Наш би мозак могао прихватити 1000–2000 речи у минуту, а просечни га читалац снабдева с мање од 300 речи. Тако мозак има вишка времена које онда троши на друге мисли, а тиме омета концентрацију и разумевање текста који следи.
При брзом читању у краткорочном памћењу истовремено се нађе садржај из десетак редова текста. Избор из такве количине текста разложнији је, интегративни процеси бржи, а везе успостављене с претходно усвојеним садржајима чвршће.
Како убрзати читање?
Ослободити се артикулације у читању
Слаби читачи и кад тихо читају, мичу уснама, тј. оно што читају морају најпре изговорити (и тако потроше доста времена) да би тек онда то и разумели. Увежбани читачи имају уста затворена кад читају, али ипак мисаоно изговарају (и на то такође троше време), па онда разумевају. Вежбањем се можемо ослободити говора као посредника у процесу читања, тј. можемо постићи да се написани знаци директно декодирају у разумевање садржаја.
Један од начина увежбавања тихог читања, без изговарања (артикулације), јесте следећи: читајте у себи, а истовремено гласно бројте или куцкајте оловком по столу одређени такт, нпр. 1-2-3-4; 1-2-3-4 итд. У почетку изгледа немогуће, чак излуђујуће, но убрзо наш мозак прихвати игру.
Проширити видно поље при читању
Видни угао при читању износи 5–6 степени, што омогућује да се једним погледом, тачније једном фиксацијом, обухвати само 6–10 знакова. Вежбама ширења периферног видног поља постиже се уочавање до 25 знакова једном фиксацијом, па се већ самим тим време читања одређеног текста смањује за више од пола (трајање фиксације остаје непромењено).
Смањити број регресивних покрета очију
Очи лошег читача заустављају се на свакој речи, враћају се на већ прочитано, лутају ван странице. Ефикасни читачи ритмички помичу очи: у истим временским размацима захватају исту количину знакова. Уз постојећу редундантност текста (а то је појава да су исте ствари написане на неколико начина, односно више пута) и добру концентрацију, тешко да се из текста може испустити нешто важно. При стицању ове вештине врло је корисна употреба тзв. визуелних показивача (ту улогу може успешно одиграти и обична оловка). Показивач се држи испод текста и равномерно се помиче. Тиме се усмерава пажња и подстичу ритмички покрети очију. При вежбању се поступно повећава брзина помицања показивача: убрзо ће то повећати и концентрацију и брзину разумевања прочитаног (уз услов да се ово убрзо не схвати превише дословно).
Развијање одговарајућих стратегија читања
Испитивања показују да је усвајање информација најбрже између 13. и 19. године. Но, у том узрасту углавном више нема подучавања у начину усвајања информација, иако је то управо тада најпотребније. Једна од врло важних карактеристика доброг читања јесте његова флексибилност, тј.прилагођавање начина читања сврси читања. Неопходно је, дакле, развијати различите стратегије читања, нпр. способности за:
- проналажење потребног материјала
- текстуалних извора знања (речници, енциклопедије, библиографски извори, монографије, часописи…)
- дефинисање сопствених циљева читања одређеног текста
- избор материјала и оцену вредности података коју пружају поједини извори
- организацију онога што се чита састављањем прикладних бележака
