Кнегиња Љубица била је средњег раста, лепо развијена, а снажног телесног састава. Лепа глава, лепо, чисто ведро лице; крупне смеђе очи; на лицу све правилно, све хармонично; чисти тип српског народа; – појава достојанствена. Имала је крупан глас; речитост јасна, одмерена, разложна; свака јој је реч била значајна – убедљива. Одевала се пристојно према свом положају, записала је Милева Алимпић , која је лично познавала кнегињу, живећи неко време у њеном двору.
Кнегиња Љубица је била супруга кнеза Милоша Обреновића и мајка кнезова Милана и Михаила Обреновића. Рођена је у породици Вукомановић, од оца Радосава и мајке Марије. Вукомановићи су, према породичној традицији, из Метохије и у руднички крај, село Срезојевци доселили су се у 16. веку. Година рођења кнегиње не може се утврдити са сигурношћу, јер се у различитим документима наводе три различите године, 1780., 1785. и 1788. година.
Према породичном казивању кнегиња се удала почетком 1806. године, током Првог српског устанка. Током устанка кнегиња је рађала децу и пазила их, док је Милош учествовао у борбама. Родила је осморо деце, четири сина (Петра, Милана, Михаила и Теодора) и четири ћерке (Петрију – Перку, Јелисавету – Савку, Ану и Марију.
[1]Милева Алимпић, рођена Вукомановић, била је ћерка Петра Вукомановића, брата кнегиње Љубице. Милева је расла уз кнегињу, након очеве смрти и васпитавана је у дворским условима.
[2]Текст је преузет из књиге Љушић, Р. (1997). Кнегиња Љубица, Београд: Интерграф ММ (208), стр. 179.
[3]Кнез Милан Обреновић је постао владар Србије 1839. године, након абдикације кнеза Милоша. Владао је Србијом 25 дана и у двадесетој години живота је умро. Његове кости данас почивају у цркви Светог Марка у Београду.
[4]Кнез Михаило Обреновић је у два наврата владао Србијом: прва владавина (1839-1842) и друга (1860-1868). Убијен је у Кошутњаку 1868. године и сахрањен је у Саборној цркви у Београду.
Милошево сећање на први сусрет са кнегињом је забележено: (…) „Милош је преко Прањана, на путу за Брусницу, прошао кроз Срезојевце. На једном од Срезојевачких потока угледао је Љубицу и мајку, које су белиле платно. (…) Чим видех Љубицу, осташе ми очи на њој. Она и мајка јој, опазише мене. Изиђоше из воде, и спустише скуте (бејаше их стид од мене да дубоко газе). Ја прегазих воду, и, на другом брегу, седох обувати се. Ошљарио сам ваљда читав сахат, само да дужем гледам Љубицу. Е, чиниш ‘волико, јест била лепа за чудо[5].
Милош и Љубица Обреновић живели су у Црнућу, Крагујевцу, Пожаревцу и Београду.
Крагујевац је био прва престоница Кнежевине Србије (1818-1839. и 1840-1841.)
Стари Крагујевац – Развој вароши као престонице[6].
Гардероба кнегиње Љубице била је иста као и код других жена оног времена. Када се кнез Милош обогатио/стекао иметак куповао је бољу гардеробу за жену и децу.
Живот кнегиње Љубице био је испуњен многим жалостима, како у родитељској кући тако и у свом дому и због тога није носила накит осим бурме на руци и сата са најтањим млетачким ланчићем.
Кнегиња је материјално помагала књижевни рад Вука Караџића, Јоакима Вујића и Димитрија Давидовића. Била је дарежљива и према сиротињи, којој је кнегињина милост увек добро долазила.
Након доласка Уставобранитеља и кнеза Александра Карађорђевића, кнегиња Љубица је била приморана да напусти Србију. У избеглиштву, у Земену и Новом Саду, живела је осам месеци а потом се упокојила. Сахрањена је у манастиру Крушедолу.
[5]Преузео из књиге Љушић, Р. (1997). Кнегиња Љубица, Београд: Интерграф ММ (208), стр. 35.
[6]Преузето са интернет странице: www.infokg.rs
