У нашој земљи о односу породице и школе се најчешће говори применом термина сарадња. Сарадња подразумева широк спектар активности породице (родитеља) и школе (наставника) са циљем унапређења дечијег раста, развоја и учења. Годинама се сарадња породице и школе заснивала на традиционалном моделу који подразумева активности и садржаје сарадње одабране и одобрене од стране школе. То значи да су школа и наставници осмишљавали начине и облике сарадње, позивајући родитеље да се укључе.
Последњих деценија, однос породице и школе се описује и као укључивање родитеља у дечије образовање, партнерство, партиципација. Наведени термини имају за циљ да нагласе нешто другачију улогу родитеља у дечијем образовању у савременом друштвеном контексту, засновану на правима и одговорностима родитеља за образовање и васпитање њихове деце. У складу са тим родитељи се препознају као они који имају права, али и одговорност за образовне изборе, одлуке и поступања у оквиру образовно-васпитног аспекта живота детета и школе и позивају се на учешће, ангажовање и допринос животу и раду школе па самим тим и образовању детета.
Школа на различите начине може допринети квалитету односа породице и школе, али пре свега мора испунити предуслове који се заснивају на информисаности, уважавању и укључивању родитеља. То значи да школа треба омогућити информисаност родитеља о различитим аспектима школског живота и образовног процеса и мора упознати родитеље са могућностима укључивања у дечије образовање и различите аспекте школског живота. Стварање позитивне климе и отворености према родитељима, њиховим сугестијама, ставовима и потребама је подједнако важно и значајно баш као и подстицање родитеља на укључивање у процес одлучивања.
Имајући у виду важност и значај родитељске укључености у одлучивањe школe указаћемо на улогу родитеља у овом процесу. Учешће у одлучивању обухвата оне активности које омогућавају родитељимa учешће у процесу доношења одлука у вези са школом. То може бити директно учешће кроз које родитељи имају прилику да изнесу своје мишљење, очекивања и захтеве (родитељски састанци, непосредни разговори, анкете) и посредно учешће преко представника у школском одбору, кроз партиципацију у савету родитеља и/или кроз чланство у удружењу родитеља или удружењу родитеља и наставника.
Закони из области образовања и васпитања дефинишу да родитељи могу дати допринос процесу одлучивања школе активним учешћем у раду органа установе –Школском одбору и Савету родитеља.
Родитељи који учествују у раду Школског одбора (3 родитеља) имају улогу која се може описати као: одлучивање, разматрање, усвајање, предузимање мера. У складу са наведеним родитељи нпр. одлучују и доносе Статут школе, правила понашања, друге опште акте, развојни план установе, годишњи план, план стручног усавршавања, финансијски план, одлуку о избору директора, одлуку о расписивању конкурса и сл. Разматрају и усвајају извештаје о реализацији планова и програма школе и предузимају мере за побољшање услова рада и остваривања образовно-васпитног рада.
Савет родитеља, кога чини представник родитеља из сваког одељења школе, има саветодавну улогу која се може описати као: давање сагласности, предлагање, разматрање. У складу са наведеним родитељи у оквиру рада Савета родитеља дају сагласност на нпр. извођење ексурзија и настава у природи, изласке из школе, предлажу представнике родитеља деце/ученика у органе управљања; предлажу представнике родитеља за стручни актив за развојно планирање и у друге тимове установе; разматрају предлоге програма образовања и васпитања, школски програм, програм развојног и годишњег плана рада, извештаје и др., разматрају услове за рад установе, услове за одрастање и учење, безбедност и заштиту деце и ученика и разматрају друга питања утврђена статутом школе.
Оно што често представља проблем на путу родитељске укључености у дечије образовање па и процес одлучивања школе јесте декоративна улога родитеља, која се заснива на одлучивању родитеља о споредним стварима у школи (ваннаставне активности, уређење школе…). Исто тако, као сметња учешћу родитеља у различитим облицима живота и рада школе, па и одлучивања представља често присутна тензија између породице и школе односно родитеља и наставника. Тензија и неразумевање се могу тумачити као последица различитих улога и функција родитеља и наставника у животу детета, али и као последица неправилне расподеле моћи у односу породице и школе. Чињеница је да родитељи и наставници (професионалци) успостављају квалитативно потпуно различите односе са истим дететом, проистекле из различитих улога. Родитељи имају посебан однос са дететом обојен емоцијама и интересима, наспрам наставника који има „универзалистички” однос према детету у колективу и тај однос је на неки начин дистанциран и без јаких емоција.
Имајући у виду наведено треба радити на развијању свих облика сарадње породице и школе, заснованих на партнерском односу, а при том треба имати у виду да је однос породице и школе условљен низом друштвених фактора који се морају мењати. Препознавањем заједничких интереса породице и школе, оснаживањем родитеља на укључивање, истинском партиципацијом у одлучивању школе, заснованом на дијалогу, поверењу, подели моћи, заједничким интересима, сарадњи циљеви партнерства породице и школе се могу постићи.
Предлози учешће родитеља у животу и раду школе као активних и одговорних учесника образовања и васпитања деце:
- Редовном посетом родитељским састанцима;
- Предлагањем теме које су важне за родитеље, а које ће бити презентоване родитељима од стране стручних лица школе или гостујућих предавача;
- Договором са учитељем или наставником о присуству часу, како би се се упознали са оним што се ради на часу и начинима рада са децом;
- Пружањем помоћи одељењском старешини или школи у реализацији неких активности наставних и ваннаставних;
- Иницирање и формирањем кутије за сугестије родитеља;
- Организовањем неформалне групе родитеља у одељењу и/или школи који ће се ангажовати око унапређења услова у којима се деца школују (не само физичке, већ и општу атмосферу у школи);
- Ангажовањем у заштити сваког облика дискриминације, злостављања, насиља и занемаривања деце, уз поштовање обавеза и одговорности деце;
- Сагледавањем мишљења детета и њихових другова о томе шта родитељи могу да ураде за њих и проналажење адекватних одговора на дечије потребе.
Наташа Духанај, педагог