Талас реформи у образовању захватио је готово читав свет. Правац реформских кретања усмерен је на развој компетенција ученика, тј. на развој функционалних, примењивих знања и вештина у различитим ситуацијама свакодневног живота а ради квалитетне припреме за наставак школовања и успешан лични и професионални живот. Промене усмерене на развој компетенција ученика допринеле су постепеном напуштању традиционалних програма заснованих на садржајима ка програмима заснованим на исходима учења.
Настава и учење је процес чији интегрални део је праћење и вредновање постигнућа ученика. Праћење и вредновање постигнућа ученика је важан, саставни/ интегрални део процеса наставе и учења, јер омогућава перманентно праћење остваривања прописаних циљева и исхода, развијања компетенција и достизања образовних стандарда постигнућа, напредовање ученика, односно промене које су се догодиле у погледу знања, вештина и ставова ученика. Није једнократна активност која се понавља с времена на време, у готово правилним временским размацима, већ процес који, као и учење, траје континуирано.
Праћење и вредновање постигнућа ученика је континуирана педагошка активност која не служи само томе да се процени шта су ученици научили, већ да се подржи и унапреди сам процес учења, јер тада је сигурно да ће и његови резултати бити бољи. Стално добијајући о свом раду конкретне повратне информације од наставника који га прати и усмерава, ученик добија бољи увид у предности и недостатке начина на који поступа, могућност да на време, пре него што доживи неуспех, промени и поправи оно у чему греши, охрабрење за начин на који већ ради, подстицај да га даље унапређује, да се још више потруди.
Праћење и вредновање постигнућа ученика је континуирана активност којом се подстиче мотивација за учење и која доприноси да се код ученика развија:
- активан однос према учења,
- способност за објективну процену сопствених постигнућа и постигнућа других,
- систем вредности.
Процес праћења и вредновања постигнућа ученика не подразумева само обим наученог и репродукованог градива, већ и праћење начина и тока учења, као и способност да се научено изрази, представи на разне и различите начине. Учење за оцену је све мање изражено, а учење као израз интересовања, властите мотивације, жеље за успехом и вере да је успех могућ је све израженије.
Овакав приступ омогућава ученику да брже и лакше стиче увид у карактеристике сопственог начина учења, подстиче га да о њему размишља, да га и сам процењује. Ученик се тако постепено оспособљава и да се укључи у процес вредновања и да све умешније и ваљаније сам доноси процене и оцене.
Праћење и вредновање постигнућа ученика је стална активност која прати учење, тече напоредо са учењем. Ова активност:
- подржава учење и доприноси квалитету процеса наставе и учења;
- пружа информације наставнику, ученику и родитељу о напретку у учењу а тиме и о остварености циљева и исхода учења, постизању стандарда постигнућа и развоју компетенција ученика;
- повећава мотивацију за учење и оспособљава ученика за самопроцењивање сопствених постигнућа у односу на циљеве учења и наставе;
- омогућава наставнику потпун увид у развој вештина и знања, начину учења, ставовима и понашању сваког појединачног ученика;
- омогућава конструктивно вршњачко вредновање;
- спречава понављање неуспеха и потешкоће у учењу, а тиме и могуће осипање ученика и рано напуштање школе;
- пружа информације о постигнућима ученика, усменим (кроз разговор) и писаним путем (извештаји, белешке, дописи родитељима, писане опаске);
- даје податке и за сумативно, не само формативно оцењивање.
Самовредновање је једна од важних компоненти учења, а оспособљавање ученика за самовредновање учења је један од професионалних задатака наставника. Вештине самопроцењивања се најбоље развијају кроз повратне информације о начину, току, садржају и резултатима учења које ученик добија од наставника и о којима разговара са наставником. Резултат тих разговора су предлози које наставник даје ученику с циљем да га подржи у процесу учења и постизања жељених резултата.
Вештине самопроцењивања и самовредновања подразумевају да ученик разматра, (критички) анализира и процењује сопствено учење у односу на циљеве и да сопствена запажања и процене, заједно са повратним информације које добија од наставника, користи да поправи све што може у начину на који учи и планира учење. Вештина самопроцењивања доприноси развијању одговорности и самосталности у учењу.
Самовредновање има ослонац и у рефлексији тј. размишљању ученика о процесу учења. Оваква размишљања је потребно подстицати и охрабривати. Самовредновање и рефлексија учествују у успостављању контроле над сопственим учењем.
Методе и технике за вредовање постигнућа ученика могу бити:
- самопроцењивање је вештина која подразумева стално постављање питања, рефлексију, решавање проблема, компаративну анализу и способност да се мисли поделе и размене са другима на различите начине. Самоцењивање могу вршити деца свих узраста и у свим областима учења. Важно је прилагодити начин вршења самопроцене различитим узрастима ученика;
- „конференције“ подразумевају да ученици размењују своја знања и разумевања и разговарају о процесу свог учења кроз планиране састанке. У одређеним тренуцима током школске године учење ученика и њихово напредовање може бити тема часа одељенског старешине, састанака између ученика и наставника који му предају, наставника и родитеља или свих актера заједно;
- концептуалне мапе прдстављају технику помоћу које се визуелно представљају везе између различитих појмова. Појмови се повезују стрелицама и међу њима се види хијерархијска структура. Концептуалне мапе графички представљају учениково разумевање идеје и односа међу идејама;
- рефлексија је у основи свих метода оцењивања. Наставници континуирано постављају питања ученицима о њиховом раду како би стекли увид у напредовање у учењу. Помоћу методе усменог испитивања наставници процењују знање и разумевање ученика, на основу чега усмеравају ученике ка жељеним циљевима и исходима. Такође, и ученике треба подстицати да постављају питања наставнику. На основу тих питања и ученици и наставници стичу увид у напредовање ученика. Део рада наставника приликом коришћења рефлексије односи се на успостављање доброг испитивања. То потом помаже деци да буду вештији у постављању питања за рефлексију о сопственом учењу;
- опсервација од стране наставника може да буде планирана или спонтана. Ова метода пружа значајне информације о напредовању ученика, што је полазиште за планирање даљег процеса подучавања и учења како индивидуалних ученика, тако и групе ученика или целог одељења;
- задаци и тестови које осмишљава наставник могу бити у форми усменог или писменог процењивања. Они се користе током школске године као основа континуираног оцењивања. Задаци и тестови могу бити у функцији оцењивања за учење, али и у функцији оцењивања учења и у том случају се задају на крају школске године, класификационог периода или завршене области;
- стандардизовани тест је инструмент који подразумева стандардизовану процедуру задавања и интерпретације резултата. Тест се задаје, бодује и интерпретира на исти начин без обзира ко и када га задаје. Помоћу стандардизованог теста и норми наставник може да пореди постугнуће ученика са просечним постигнућима ученика истог разреда.
Резултати праћења и вредновања постигнућа ученика су полазиште за даљи рад ученика, наставника и других учесника у образовно-васпитном систему, а посебно су значајни за унапређивање квалитета наставе и учења1 .
[1] Ослонац за израду овог текста је била публикација Оквир националног курикулума – основе учења и наствае, III део, Смернице и водич за примену, настала у оквиру пројекта Подршка развоју људског капитала и истраживању – Опште образовање и развој људског капитала који је финансиран средствима предприступних фондова за 2011 (ИПА 2011).