Век у коме живимо, XXI век, је век друштва знања, век у коме појединац учи, развија и усавршава се током читавог живота. То је век који промовише целоживотно учење иперманентно образовање. Главни, основни услов за развој целоживотног учења и перманентног образовања је припрема деце за овај процес од најранијих дана, односно осамостаљивање у учењу које временом прераста у учење без туђе помоћи.
Да би ученике оспособили за целоживотно учење и перманентно образовање неопходно је да се поучавање наставника комбинује са самоучењем ученика. Ослонац за ово комбиновање налазимо у новој концепцији наставе која није заснована на предавању садржаја и навођењу чињеница већ је усмерена на: ученика
- и развој компетенција;
- активног учесника процеса наставе и учења који промишља, истражује, проналази решење за проблем са којим се суочава у школи и свакодневном животу;
- који успоставља контролу над током и процесима сопственог учења и развоја компетенција;
- кога наставник подржава у процесу учења и тако га припрема за даље учење и достизање личне и друштвене самосвести.
Због свега наведеног, ученике треба мотивисати да активно учествују у процесу наставе и учења и конструишу сопствено знање и постепено постају независни од својих наставника. Истовремено од наставника се очекује да креира окружење за учење у коме ученици могу да науче да управљају и усмеравају своје учење, контролишу уложени труд и управљају својим емоцијама. Сви наведени аспекти су означени појмом саморегулисано учење.
Учење је конструкција, изградња знања сопственим ангажовањем онога ко учи. Учење се дефинише и као целоживотни процес изградње компетенција, процес током кога се дешавају промене у знању, мишљењу, ставовима, вештинама, понашању.Наставник својим знањима и вештинама подржава и води ученике кроз процес учења, а школа је место где ученици уче и припремају се за живот у свету честих и брзих промена.
Саморегулисано учење је стратегија која подразумева развој вештина и способности ученика да;
- самостално размишљају и уче,
- поставе своје циљеве учења,
- планирају и бирају најпогодније начине учења који ће им омогућити остваривање постављеног циља,
- прате сопствени процес учења и истрајавају у њему,
- препознају препреке на које наилазе и превазилазе их,
- процењују власити успех и неуспех,
- траже, проналазе и примењују начине на које ће најбоље учити.
Кључне претпоставке за целоживотно учење су самосталност и саморегулација, главне идеје на којима се заснива друштво које учи, друштво знања. Саморегулација подразумева свесне и несвесне процесе којима људи управљају властитим понашањем а ради остваривања личних и професионалних циљева. Саморегулација нам омогућава да контролишемо наше мишљење, емоције, пажњу, мотивацију ради боље адаптације на средину, окружење.
Саморегулација се не дешава сама од себе већ је потребно да се подстиче и поступно развија и усмерава. Да би ученик био самосталан и самостално управљао својим учењем неопходно је да буде активан учесник процеса учења, треба га мотивисати да активно учествује у овом процесу да има о томе развијену свест.
Први корак у развоју саморегулисано учење је учење како се учи.
Компетенција за учење је једна од 11 општих међупредметних компетенција које развијате у процесу наставе и учења. Ова компетенција подразумева да ученик:
- уме да: планира време за учење, организује процес учења и управља њиме, резимира и елаборира основне идеје, процени сопствену успешност у учењу, идентификује тешкоће у учењу и зна како да их превазиђе;
- активно конструише знање;
- уочава структуру градива, селектује познато од непознатог, битно од небитног;
- ефикасно користи различите стратегије учења, прилагођава их природи градива и циљевима учења;
- познаје различите текстове и уме да изабере одговарајућу стратегију читања;
- разликује чињенице од интерпретације, ставова, веровања и мишљења, препознаје и продукује аргументацију за одређену тезу, разликује аргументе према снази и релевантности.
Развијањем Компетенција за учење истовремено се развија и кључна компетенција за целоживотно учење Лична, друштвена и „научити како учити“.
Лична, друштвена и „научити како учити“ је једна од 8 кључних компетенција за целоживотно учење која, поред осталог, подразумева: познавање стратегија учења које одговарају различитим појединцима, идентификацију сопствених капацитета, критичко размишљање и доношење одлука, способност рада и учења самостално или заједнички, решавање проблема и спремност да се препреке превазиђу, позитиван став према целоживотном учењу.
Важно је практиковање рефлексије, односно ученике оспособљавати да стално преиспитују начине/стратегије које примењују у процесу учења, како опажају позитивне и негативне ефекте и шта и како планирају у циљу унапређивања и постизања бољих ефеката учења. Практиковање рефлексије доприноси бољем сагледавању учења од стране ученика. За овај процес важан је и наставник који пружа сталну подршку ученику и тако га мотивише за унапређивање процеса учења.
У подстицању саморегулисаног учења наставник и ученик не треба да буду сами, већ треба да се укључе и представници стручне службе у школи, родитељи и вршњаци.
Неке од техника[1] које доприносе развоју саморегулисаног учења и могу да се примене у процесу наставе и учења су:
Размисли – размени у пару – подели
Наставник своје излагање прекида да би поставио питање. Од ученика се очекује да прво самостално размисле, потом са својим паром продискутује о могућем одговору/поделе своје размишљања, потом у мањој групи и на крају на нивоу целог одељења.На овај начин ученици су ангажовани, прате предавање, размишљају/промишљају и сви активно учествовују у процесу учења, нису пасивни слушаоци.
Промишљање прочитаног
Након прочитаног текста наставник ученицима поставља два до три питања на које треба да одговоре писаним путем. На овај начин размишљање о прочитаном тексту се ставља у фокус наставе што доприноси учењу и саморегулисаном учењу.
Вежбом до овладавања
Ученици одговарају на питања попут оних у квизу а у циљу учења и процене сопственог напретка.
Реципрочне ученичке инструкције
Једна група ученика /2 или 3) пре часа проучава материјале и онда са размењује научено са другим ученицима или објашњава своја размишљања о решавању неког проблема. Веома је применљива за дискусију/дебату. Понекад се користи и као саставни део „изокренуте учионице“.
Упитници за самопроцену знања
Ученици попуњавају упитник пре почетка нове теме тако што не одговарају на конкретна питања већ указују да ли би могли да одговоре на питање. Коришћење ове технике наставнику показује да ли може да пређе на нову тему или треба да пружи додатну подршку ученицима.
Биљана Стојановић, МА образовних политика
Текст је настао на основу следеће литературе:
→Anderson, L.W. (2013). Nastava orijentisana na učenje (za nastavnike orijentisane na postignuća). Solun: Centar za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropihttps://kvalitetnoucenje.org.rs/wp-content/uploads/2023/04/nastava-orijentisana-na-ucenje.pdf
→ Himmelbasch, V. (2018). Self-Regulated Learning: 5 Ways to Add it to Your Class. https://tophat.com/blog/self-regulated-learning-5-ways/
→Оквир националног курикулума – основе учења и наставе – III део: смернице и водич за примену. Пројекат Развионица (Подршка развоју људског капитала и истраживању – Опште образовање и развој људског капитала, ИПА 2011) необјављен документ.
[1]Технике су преузете са блога Саморегулисано учење – Пет начина да га уврстите у рад са својим одељењем. Аутор блога је Вон Химелбаш (Vawn Himmelbasch).
