| Сретење Господње је хришћански празник који се слави четрдесетог дана од Божића и чије обележавање је почело за време византијског цара Јустинијана у првој половини 6. века. Према веровању тога дана су се у јерусалимском храму срели мали Исус Христ и побожни старац Симеун (Симеон). |
Српска револуција (1804-1835) представља прекретницу у развоју српског друштва и државе, али и у развоју друштва и држава других балканских народа (успеси српских устаника су подстакли и утицала на стварање грчког покрета Хетерија који је припремио и организовао борбу Грка за национално ослобођење од Османлија). Почела је на Сретење 1804. године збором у Марићевића јарузи у Орашцу а завршила се доношењем Сретењског устава и укидањем феудализма 1835. године. Српску револуцију су обележиле буне (буна на дахије 1804. и Хаџи Проданова буна 1814.), устанци (Први и Други српски устанак) и преговори, посебно са османским властима што је обележило прву владавину Милоша Обреновића.
Које су тековине Српске револуције?
Нововековна српска држава изникла у револуцији, настала на територији Смедеревског санџака. Током револуције обновљена је српска држава која је нестала у османским походима на Балкан половином 15. века. Државу су од Османлија ослобађали и обнављали неписмени српски сељаци који су изашли из тамног вилајета на светлост балканске и европске позорнице (Европљани су знали за Османско царство али не и за народе који живе у њему) и показали своју храброст, снагу и мудрост.
| Санџак је административна јединица Османског царства коју чини више нахија. Смедеревски санџак је основан 1459. године османским заузимањем Смедерева. Престоница санџака је било Смедерево све док султан Сулејман Законодавац (Величанствени) није освојио Београд, 1521. године.
Овај санџак је познат и под именом Београдски пашалук што никада није био званичан назив, иако се појављује и у историографији. |
Државне установе су изграђене током револуције уз помоћ Срба из Хабзбуршке монархије, а без аустријског и руског утицаја. Установе државе биле су: Вожд – титула која је званично уведена уставним законом и прихваћена на Скупштини 1811. године. Ђорђе Петровић Карађорђе је први понео ову титулу а његовим наследницима је признато наследно право. Поред Карађорђа ову титулу је још имао и Милош Обреновић који је се одрекао по окончању Другог српског устанка и узео титулу кнеза (књаза). Хатишерифом (највиши акт у Османском царству са султановим потписом) из 1830. године Милошу је призната титула кнеза која је имала и наследни карактер. Скупштина, државна установа, која се у време устанка састајала најмање једном у току године и на коју су вожд или савет позивали најпознатије војне и цивилне старешине и где су се разматрала питања од значаја за државу као нпр. устанички планови, уређење државе и уставни закони, писма султану и др. Правитељствујушчи совјет (Савет) је основан 1805. године и представљао је извршну власт заједно са вождом. Уставним законом из 1811. године Савет је реформисан и чинили су га попечитељи (ранг министра) одговорни за: војне послове (Младен Миловановић), инострана дела (Миленко Стојковић), унутрашња дела (Јаков Ненадовић), финансије (Сима Марковић), правду (Петар Тодоровић) и просвету (Доситеј Обрадовић).
Аутономија је призната новоствореној, нововековној српској држави Хатишерифом из 1830. године. Српска држава је и даље део Османског царства а аутономија је подразумевала независну унутрашњу управу, поверену кнезу (имао је законодавну власт а извршну је делио са Саветом) без мешања Османлија. Србима је признато право на слободу вероисповести, право да организују судство, отварају болнице и школе, право да имају свог дипломатског представника у Цариграду, а трговци су добили право да слободно тргују на територији Османског царства.
Територијално проширење српске државе на 6 нахија (Подринска нахија, Старовлашка нахија, Крушевачка нахија, Параћинска нахија, Црноречка нахија и Крајинска нахија) је потврђено Хатишерифом из 1833. године.
УСТАВ – Сретењски устав први устав који је припремио Димитрије Давидовић, а донет је на Сретењској скупштини у Крагујевцу, фебруара 1835. године. Уставом је прокламована једнакост грађана пред законом и судом, забрањен је кулук, осим државног, а „сваком робу” који ступи на тло Србије омогућено је стицање слободе. Поред тога Уставом је власт подељена на законодавну, извршну и судску а кнежевско звање је наследно. Поред кнеза највишу власт је имао Државни савет у који су улазили и министри. Постојала је и Народна скупштина која није имала законодавну власт и коју је сазивао и распуштао кнез. Уставом прокламована права нису одговарала великим царствима – Османском, Руском и Хабсбуршком те је под њиховим притиском српски кнез повукао (суспендовао) устав после непуних два месеца од доношења.
Од збора у Марићевића јарузи на Сретење 1804. до доношења Устава, на Сретење 1835. године, прошло је нешто више од три деценије током којих се водила борба за национално ослобођење, обнављање и изградњу српске државе. Револуција је завршена а Срби су добили државу – Српска кнежевинa (аутономна кнежевина у Османском царству) која је имала своје признате границе, грб и заставу.
Литература:
Љушић, Р. (2001). Историја српске државности. Књига 2, Србија и Црна Гора – нововековне српске државе, Нови Сад: Српакс академија наука и уметности, огранак у Новом Саду; „Беседа”, издавачка установа Православне епархије Бачке; Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.
Новаковић, С. (1904). Васкрс државе српске, Београд: Српска књижевна задруга. (https://digitalnabiblioteka.rs/wp-content/uploads/2022/08/Vaskrs-drzave-Srpske-s.pdf).
Група аутора (2005). Владе 1805 – 2005. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Рајић, С. Леовац, Д. (2021). ИСТОРИЈА Уџбеник са одабраним историјским изворима за трећи разред гимназије општег типа и друштвено-језичког смера, Београд: Фреска.
Текст приредила
Биљана Стојановић
