Тешкоће у учењу односе се на специфичне сметње у психичким процесима које онемогућују разумевање и употребу језика, као и на сметње у говору, читању, писању или рачунању. Процењује се да у популацији школске деце има око 5% деце с таквим тешкоћама и то око четири пута више дечака него девојчица.
Деца с таквим тешкоћама нису ментално заостала, сензорно оштећена, нити имају емоционалних сметњи. Код одређивања тих сметњи битно је постојање разлике између дететових интелектуалних потенцијала и стварног постигнућа. Притом ваља искључити деловање осталих спољашњих или унутрашњих чинилаца који би могли узроковати слабо школско постигнуће.
Неки стручњаци сматрају да се у категорију деце са специфичним тешкоћама у учењу могу сврстати сва деца која имају просечан количник интелигенције, а у школском успеху у појединим областима заостају два разреда иза својих вршњака. О томе у којој су мери те сметње независне од опште менталне развијености, говоре биографски подаци о многим чувеним људима који су у младости патили од специфичних тешкоћа у учењу. Тако се, на пример, зна да су Алберт Ајнштајн и Томас Алва Едисон били дислексичари, који су врло тешко научили да читају, док је Ханс Кристијан Андерсен био дисграфичар, са изразитим тешкоћама у писању. Сви они су се једва провлачили у школи. Новија сазнања у тој области говоре да се у позадини тешкоћа у учењу налазе специфичне развојне сметње које треба на време уочити како би се избегло проглашавање детета ментално заосталим.
Посебно је важно нагласити да такве тешкоће у учењу готово увек изазивају школски неуспех, али и да сваки школски неуспех не мора бити проузрокован специфичним тешкоћама у учењу.
Општи знаци који упућују на специфичне тешкоће у учењу јесу следећи:
- нормална или чак натпросечна интелигенција;
- неусклађеност интелигенције и постигнућа;
- заостајање у постигнућу у специфичним областима;
- сметње пажње или висока растресеност;
- слаба моторна координација;
- перцептивне сметње (попут искривљавања гласова, слова, речи или бројки);
- тешкоће у просторној оријентацији;
- тешкоће с мотивацијом и саморегулацијом понашања;
- специфичне сметње у памћењу и говору;
- незрелост у социјалним вештинама;
- неразвијене вештине учења.
Дислексија
Треба истаћи да је за већину деце са специфичним тешкоћама у учењу највећи проблем овладавање почетним читањем и писањем. Дислексија је термин који се користи за сметње у читању које су повезане с неуролошким чиниоцима који доводе до тешкоћа у примању и обради визуелних дражи у централном нервном систему.
Главни показатељи дислектичности код детета јесу:
- тешкоћа у повезивању слова и гласа;
- замена сличних слова у читању;
- неизговарање слова на крају речи;
- додавање слова која у речи не постоје;
- погађање речи.
Дисграфија
Сличне погрешке повезане с дисфункцијом психомоторних центара централног нервног система могу се испољити и у писању.
Тада је реч о дисграфији. Најчешћи знаци који упућују на ову сметњу јесу:
- незграпан и нечитак рукопис;
- изостављање слова и замена слова у речи;
- писмо огледало за нека слова и бројке (нпр. код писања с, з, е, 3, 1);
- писање речи заједно.
Како помоћи деци с тешкоћама у учењу
- важно је што раније препознати врсту сметње која доводи до тешкоће у учењу;
- задатке треба тако прилагодити тако да омогућују постизање почетног успеха;
- треба задавати краће задатке и давати непосредне повратне информације;
- треба се усмерити на увежбавање основних вештина како би се савладале перцептивне сметње;
- често треба проверавати разумевање градива.
Хиперактивност и поремећај пажње
Посебну врсту сметње која отежава почетно школско учење чини поремећај пажње ихиперактивност. То је једна од најраширенијих сметњи која се обично уочава с поласком детета у школу, а односи се на немогућност дуже усредсређености на одређен садржај или активност. Такво дете реагује на превише дражи одједном, не може се селективно усмерити на само један извор дражи, немирно је и увек у покрету. Но, треба напоменути како таква деца не морају нужно имати слабији школски успех. Кад је реч о раширености тог поремећаја у школској популацији, обично се говори о 3 до 5% деце.
Како помоћи хиперактивној деци
При избору стратегија рада могућа су три приступа:
- увежбавање задатка или вештина (читања, писања, цртања) у малим корацима;
- увежбавање процеса у ужој области на задацима усмеравања и задржавања пажње;
- комбинација увежбавања задатка и процеса, нпр. увежбавање перцептивне дискриминације на бројкама и словима.
