Одељењска расправа битно се разликује од класичне комуникације на часу у којој наставница поставља питања, а ученик на њих одговара. У овој врсти разговора наставници и ученици учествују као партнери и равноправно заступају своја схватања и размишљања о питањима која су везана за наставно градиво.
Интерактиван приступ у настави може имати неколико функција:
Гласно изговорене речи имају повратан учинак на учениково размишљање. Оне му помажу да уочи нелогичности и непотпуности. Разговор помаже деци да развијају идеје, подстиче усвајање нових сазнања и промишљање сложених питања, те служи као модел за обликовање мисли. Разговор као облик размишљања наглас омогућује ученицима да лакше прате ток својих мисли и да га регулишу.
Пратећи ученичко отворено изношење мишљења и схватања, наставник стиче увид у њихове мисаоне процесе, те може да благовремено упути одговарајућу повратну информацију уколико запази да процес размишљања креће у погрешном смеру. Разговор омогућава наставници да јасније утврди шта ученици (не) разумеју, да усклади свој говор према њиховом нивоу разумевања, те да се отвореније односи према изношењу њихових идеја.
Разговор има и важну социјалну функцију јер доводи до упознавања са захтевима ученичке улоге и до усмеравања према заједничким циљевима. Посматрање разговора других ученика и наставника служи као модел за учење прихватљивог и пожељног приступа учењу. Разговором се увежбавају и вештине као што су анализа проблема, толерантно решавање спорова, тумачење и преиспитивање, давање аргументованих одговора.
Као модел за вођење одељењске расправе могао би послужити разговор између родитеља и детета у предшколском узрасту, када је то главни облик стицања знања и прикупљања информација. Анализа разговора деце и одраслих показује како се притом може много научити ако се води рачуна о томе да се детету омогући да само започне разговор о ономе што га занима, ако одрасли одговарају у складу с дететовим могућностима, ако се проверава дететово разумевање и ако се дете подстиче да поставља допунска питања.
Истраживања о обрасцима комуникације у одељењима, изведена у неколико последњих деценија, показују да се у распону од тридесетак година ти обрасци нису битно променили. Главни облик интеракције, нажалост, још увек је испитивање у којем наставник поставља питање пред целим одељењем и очекује од ученика брз и тачан одговор. Тај интеракцијски образац типичан је за целокупно формално образовање и обухвата између две трећине и три четвртине времена интеракције у одељењу.
