Јеврем Грујић (1826–1895) истакнути правник и политичар Србије 19. века. Школовање је започео у родној Даросави, а потом је у Београду завршио гимназију и уписао Лицеј. Пошто је био један од најбољих ђака, српска влада га је послала да студира право у Хајделбергу, а потом у Париз.
У Париз је стигао 1850. године и родитељима је француску престоницу описао следећим речима:
То је једна грдна, велика варош. Али овде нема града. Више од милион душа живи ту. Свакојака добра и свакојака зла има у овој вароши. Кроз њу тече река Сена, која утиче после у Атланско море. 25 ћуприја има у вароши преко ње. Куће грдне, велике, млого сокака све стаклетом покривени. На дућанима нема ћепенака, но све стаклени пенџери, сваки као врата велики, па унутра као еспап наређен да се све види. На кафанама написано је све гди се улази и излази, зато што је све стакло около, па и врата од стаклета, тако да човек не зна гди ће да уђе. Унутра све астали од мермера, а столице и канабета све црвеном кадифом постављена. Огледала свуд унаоколо да се сав човек види. У кафане те осим људи дођу и млоге жене, па све то велике госпође, па ту и оне читају новине и играју карте. У вароши је овој у по ноћи као у по дана. Варош је осветљена, тако да слободно сокаком ићи можеш и читати колико оћеш. Али се ту мора пазити, јер свет једнако тамо и амо врви, а кола једнако тутње. Ја сам видео доста вароши, али ове уке и буке нигде нема. Ноћу се туд пазари као и дању. Људи лежу после поноћи. Науке су овде грдно велике. Са свију страна света има овде ђака. Школе су грдна велика зданија. Мора се гледати да се у школу рано дође, јер иначе се напуни тако света, да човек места добити не може… Свашта ти на свету има човек овде да види, што ја немам кад описивати. Није само да су се овде толико разни људи скупили, но је и много друго којешта скупљено. У башти једној има бели медведа, змија, курјаци, лафова, и свакојаки животиња на свету, и то је све отворено да људи гледају.
Био је учесник светоандрејске скупштине (1858), попечитељ (министар) унутрашњих дела и правде, а на крају каријере боравио је у Цариграду, Лондону и Паризу као српски посланик.
Политичар и дипломата, Јеврем Грујић, оставио је Записе о значајним догађајима у којима је учествовао, као и успомене на детињство и школовање. Његови текстови су данас значајан извор за проучавање живота у Србији у 19. веку.
Текст преузет из књиге:
Вулетић, А. Мијаиловић, Ј. (2005). Између посела и балова.
Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Дом Јеврема Грујића (Светогорска 17, https://domjevremagrujica.com) је сведочанство прошлог времена, драгоцено наслеђе српске културне баштине, слика Београда који је нестао у ратовима и временима великих и значајних промена. Због свог културног значаја, Завод за заштиту споменика културе града Београда је ову кућу, 1961. године, прогласио за споменик културе, културно добро а 1979. године за културно добро од великог значаја за Републику Србију. Асоцијација европских историјских кућа је Дом Јеврема Грујића уврстила у ову асоцијацију 2009. године.
Потомци породице Грујић, Лазар Шећеровић и Александар Цонић су 2015. године основали први приватни музеј у Србији, Дом Јеврема Грујића, који је отворен за посетиоце који желе да удахну трачак прошлости Београда 19. века.
Биљана Стојановић, МА