Стефан Немања (1166-1196) утемељивач српске средњовековне државе и државности и родоначелником владарске породице Немањић која је управљала српским средњовековним земљама до друге половине 14. века (1371).
Сви писци Житија Стефана Немање наводе да је рођен у Дукљи око 1113. године у време када је његова породица била у избеглиштву. По рођењу, у Дукљи је крштен према католичком обреду, јер тамо, у то време није било православних свештеника. Повратком његове породице у „столно место“ (престоница) Рас, Немања је крштен према православном обреду у храму апостола Петра и Павла, а по казивању његовог сина Стефана Немањића Првовенчаног у Житијама светог Симеона.
Током своје владавине градио је државу и мачем освајао територије. Припојио је жупе на Косову, Метохији, у долини Јужне и Велике Мораве, као и Зету. Територијално проширење Србије, посебно равничарски крајеви, омогућило је привредни и демографски развој, што је био темељ за развој српске државе и њене државности.
Три кључна елемента државе Стефана Немање била су земља (Српска земља), народ (Срби) и власт. Стефан Немања наводи да је власт добио по „вољи или милости Божијој“, да је законита јер је од Господа Бога дарована; да је власт и достојанство великог жупана уздигнуто до великих висина идане може бити оспорено у хришћанском свету. Али стварност је била другачија, Стефан Немања је власт освајао мачем, а копље је било један од симбола његове власти. У списима је наведено да је копље дано му од Господа и веровало се да има посебне одлике. Копље даровано од Бога је тако представљало видно ратничко знамење (инсигнију) Стефана Немање, великог жупана, симбол врховног заповедништва над војском, темељ врховне власти.
Поред копља, значајна и међу најстаријим инсигнијама је био и стол (престо), посебно украшена столица на којој је седео владар у свечаним приликама и место са кога је владао у миру, управљао, господарио. У списима се наводи да је Стефана Немању рука Господа уздигла за великог владара народу, рука која га је уздигла на стол отачаства.И овде је важно нагласити да је Стефан Немања оружјем, силом узео престо од брата Тихомира.
Важно је нагласити да се од времена Стефана Немање учврстило симболичко владарско име Стефан које ће уз лично име имати и сви његови наследници, владари владарске породице Немањић чији је родоначелник био Стефан Немања. Браћа Немањина, Страцимир и Мирослав су такође имали име Стефан испред личног имена. Име Стефан потиче од светитеља и првомученика архиђакона Стефана кога су Немања и његова браћа узели за заштитника.
Стефан Немања, велики жупан је био врховни заповедник војске, врховни судија и врховни старешина државне управе. Војни послови су, у његово време, сматрани најзначајнијим пословима у држави – војска је била темељ власти у држави. Привреда државе је почивала на земљорадњи и сточарству, а почела је да се развија и трговина. Со је био основни трговачки производ који је стизао из Приморја, а најпознатији трговци су били Дубровчани.
Велики жупан Стефан Немања је био посебно одан православљу а у хришћанској цркви је видео место које окупљала народ његове државе. Оданост цркви и вери показивао је и подизањем храмова, међу којима храм посвећен Богородици и храм посвећен светом Николи код Куршумлије и манасир посвећен светом Ђорђу који је познат под именом Ђурђеви ступови. Након победа над Византијом почео је изградњу манастира Студеница чији храм је посвећен Богородици Добротворки и чија изградња је завршена 1190. године. У неким изворима се наводи да је изградња завршена 1196. године.
Најмлађи Немањин син, Сава Немањић, следећим речима описује околности у којима је његов отац одлучио да гради манастир: „Наш свети манастир овај, као што знате, као пусто место беше, ловишта зверова беху. Дошавши, пак, у лов, господину нашем и самодршцу, царствујућем све Српске земље, Стефану Немањи, ловећи овде, изволи се њему у пустом овом месту да сагради манастир овај, на покој и на умножење монашког чина“ („Свети Сава, Студенички типик, ур. Т. Ракићевић, М. Анђелковић,Манастир Студеница 2018, стр. 29″) – https://manastirstudenica.rs/manastir/
Године 1196. велики жупан Стефан Немања се добровољно одрекао престола и наставио да живи у манастиру Студеница као монах Симеон. Из Студенице се упутио на Свету Гору а од новембра 1197. године се настанио у манастиру Ватопед где је већ неколико година боравио његов најмлађи син, монах Сава. Монах Симеон и монах Сава су заједно обилазили најзначајније храмове на Светој Гори и богато их даривали. Највеће дарове добио је манастир Ватопед.
Боравећи и обилазећи Свету Гору пожелео је да на овој светој земљи и Срби имају свој манастир. 1198. године, византијски цар Алексије III је одобрио да манастир Хиландар буде под управом монаха Симеона и Саве, да буде самосталан, својевластан и самоуправан. Подизањем Хиландара Срби су добили своје место у једном од најзначајнијих хришћанских простора.
Монах Симеон је окончао свој живот управо у манастиру Хиландару 1199. године где је и сахрањен. Почетком 13. века Стефан Немањић и Вукан Немањић су тражили од брата монаха Саве да очеве мошти донесе у Србију. Пре доношења моштију, монах Сава је наредио отварање гроба монаха Симеона и затекао је потпуно очуване мошти након чега је извршен процес канонизације – Преподобни Симеон Мироточиви (према светогорским монасима из гроба монаха Симеона извирало је миро чији мирис се ширио црквом). Фебруара 1207. године мошти свеца Симеона Мироточивог положене су у гроб у Богородичиној цркви манастира Студеница.
Српска православна црква, 26. фебруара обележава сећање на светитеља Симеона Мироточивог.
Текст приредила
Биљана Стојановић, МА
ЛИТЕРАТУРА:
Благојевић, М. Медаковић, Д. (2000). Историја српске државности, књига I, Нови Сад: Српакс академија наука и уметности, огранак у Новом Саду; „Беседа”, издавачка установа Православне епархије Бачке; Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.
