Године 1804. када је избила буна на дахије која је током исте године прерасла у Први српски устанак, Срби су били житељи Смедеревског санџака (познат и под именом Београдски пашалук), најсеверније тачке Османског царства. Ова година се узима и као почетак Српске револуција (1804-1835), која је почела збором у Марићевића јарузи у Орашцу, а окончана доношењем устава на Сретење 1835. године. Револуционарне године су биле испуњене бунама, устанцима, преговорима, изградњом државе која је нестала три века раније у налетима Османлија на Балкан.
Темељи нововековне српске државе постављени су током Првог српског устанка (1804-1813) а даља изградња је настављена током Другог српског устанка (1815-1830). Године 1830. Србима је стигао Хатишериф којим им је призната аутономија у оквиру Османског царства. Тако је настала Српска кнежевина (аутономна кнежевина у Османском царству) која је имала своје признате границе, грб и заставу.
Аутономија је подразумевала независну унутрашњу управу, поверену кнезу (имао је законодавну власт а извршну је делио са Саветом). без мешања Османлија. Србима је признато право на слободу вероисповести, право да организују судство, отварају болнице и школе, право да имају свог дипломатског представника у Цариграду, а трговци су добили право да слободно тргују на територији Османског царства. Три године касније (1833.) стигао је нови Хатишериф на основу кога је Српска кнежевима територијално проширена на 6 нахија (Подринска, Старовлашка, Крушевачка, Параћинска, Црноречка и Крајинска нахија).
Револуција је завршена доношењем Сретењског устава који је донет на Сретењској скупштини у Крагујевцу, фебруара 1835. године. Уставом је прокламована једнакост грађана пред законом и судом, забрањен је кулук, осим државног, а „сваком робу“ који ступи на тло Србије омогућено је стицање слободе. Укинут феудализам и српски сељак је постао власник своје земље који више није морао да плаћа порез османским спахијама.
Након стицања аутономије и укидања феудализма број становника Српске кнежевине се нагло увећавао. Досељавали су се Срби из неослобођених крајева Османског царства и Хабзбуршког царства јер су у новој држави видели могућност за напредак.
Борба за независну државу наставила се и након окончања Српске револуције. За време друге владавине кнеза Михаила Обреновића (1860-1868) Српску кнежевину су напустили османски војни гарнизони (Кладово, Смедерево, Београд, Шабац, Соко, Ужице) а на Берлинском конгресу 1878. године, за време владавине кнеза Милана Обреновића, Србија је постала независна и међународно призната држава, која је и територијално проширена на Пиротски, Нишавски, Топлички и Врањски округ. Стицањем независности и међународног признања завршена је у 19. веку ослободилачка борба Срба за државу, независност и слободу. Почетком 20. века Срби ће наставити борбу за ослобођење крајева који су још били под влашћу Османлија.
Милан Обреновић је био и први српски нововековни краљ који је краљевску круну понео 1882. године.
Паралелно са борбом за ослобођење трајала је изградња државе, модерне државе по узору на европске државе. За изградњу модерне државе били су потребни образовани људи, те су тако почеле да се отварају основне школе. Просвета је почела да се уређује за време уставобранитеља (1842-1858), али основна школа није била обавезна јер није било могућности да се у свакој општини отворе школе. Закон из 1863. године прописивао је да би свако дете требало дати у школу али ни овим законом основна школа није била обавезна. Постаће обавезна законом из 1882. године. Члан 14. овог закона је прописивао „Свако дете које живи у Србији, дужно је похађати школу“. На овај начин Србија је покушала да смањи број неписмених, посебно на селу.
Поред рада на смањењу броја неписмених у време изградње државе постављају се и темељи њених културних установа – Народна библиотека, основана у време Српске револуције (1832.) је најстарија културна установа Србије[1]; Народни музеј који је основан у време уставобранитеља (1844.) под именом Музеум сербски – место које има задатак да сачува старине за потомство[2], Народно позориште, чији камен темељац је постављен 1868. године, а прва представа је била посвећена кнезу Михаилу Обреновићу и одиграна је у касну јесен 1869. године.
Године 1884. Кнежевина Србија је добила и прву зграду железничке станице, у Београду, која је грађена по узору на зграде железничких станица у европским престоницама, а прва пруга у Кнежевини је била на релацији Београд – Ниш.
Током 19. века Срби су војевали, преговарали и градили државу по угледу на европске државе. Слика Србије се мењала, број писмених се повећавао, а образовни људи су били лучоноше напретка Србије који ће се наставити у новом 20. веку, али уз прекиде изазване светским ратовима.
Текст приредила
Биљана Стојановић, MA
Литература:
Јовановић, С. (1990). Влада Милана Обреновића (II), Београд: ДП Београдски издавачко – графички завод, Југославијапублик, Српска књижевна задруга.
Вулетић, А. Мијаиловић, Ј. (2005). Између посела и балова, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Љушић, Р. (2001). Историја српске државности. Књига 2, Србија и Црна Гора – нововековне српске државе, Нови Сад: Српакс академија наука и уметности, огранак у Новом Саду; „Беседа”, издавачка установа Православне епархије Бачке; Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.
[1]https://nb.rs/nastanak/
[2]https://www.narodnimuzej.rs/o-muzeju/istorijat-muzeja/
